ZASADObavesti me

BLOG

Stajnjak u bašti: kada ga uneti, koji izabrati i kako

Poslednje ažuriranje: 6. novembar 2026.

Stajnjak je najstarije đubrivo u bašti, ali od toga kada se i kako unese zavisi da li će leji zaista pomoći. Ovde je redom šta je stajnjak, po čemu se razlikuju vrste i stepeni zgorelosti, kada ga je najbolje rasturiti i zašto ga treba zakopati odmah.

Šta je stajnjak i šta radi u zemlji

Stajnjak je mešavina čvrstih i tečnih izlučevina domaćih životinja i prostirke, najčešće slame, a ponekad trske ili lišća. Njegov sastav se dosta razlikuje u zavisnosti od toga od koje je životinje, kakva je prostirka, čime su životinje hranjene i kako je stajnjak čuvan.

U zemlji stajnjak radi na više strana odjednom:

  • Hrani biljke. Sadrži azot, fosfor i kalijum, ali vezane za organsku materiju, pa se oslobađaju polako, kako ga mikroorganizmi razlažu. Najbrže postaje dostupan kalijum, zatim azot, a fosfor najsporije.
  • Popravlja strukturu. Teška zemlja postaje rastresitija i lakše se obrađuje, a duže ostaje u stanju kada je pogodna za kopanje. Laka, peskovita zemlja uz redovan stajnjak postaje vezanija i otpornija na eroziju.
  • Čuva vodu. Zemlja bolje upija i zadržava vlagu, pa biljke imaju više pristupačne vode.
  • Oživljava zemlju. Sa stajnjakom u zemlju ulazi mnogo mikroorganizama i povećava se ukupna biološka aktivnost, a zgoreo stajnjak doprinosi stvaranju humusa.
  • Utiče na toplotu. Pošto povećava poroznost, zemlja se do izvesne mere brže zagreva.

Obrada i gajenje useva iz godine u godinu postepeno smanjuju organsku materiju u zemlji. Stajnjak, zajedno sa biljnim ostacima, jedan je od načina da se nivo humusa održi. Organske materije u zemlji pomažu biljkama i da bolje podnesu mraz, sušu i druge stresne uslove.

Koja vrsta stajnjaka za koju zemlju

Vrsta životinje menja i sastav i ponašanje stajnjaka u zemlji:

  • Konjski i ovčiji imaju više suve materije i hraniva. Smatraju se toplijim i pogodniji su za težu i hladniju zemlju.
  • Goveđi i svinjski sadrže više vode, hladniji su i kiseliji, sporije se razlažu i bolje odgovaraju lakoj, peskovitoj zemlji.
  • Goveđi je po sastavu negde između i kod nas ga ima najviše.

Ako imaš izbor, za tešku glinovitu leju potraži konjski ili ovčiji, a za peskovitu goveđi.

Svež, poluzgoreo, zgoreo: kako ih prepoznati

Prema tome koliko se organska materija razložila, razlikuju se četiri stepena:

  1. Svež stajnjak: prostirka je još cela i nerazložena.
  2. Poluzgoreo: razlaganje je počelo, ali se prostirka još jasno raspoznaje.
  3. Zgoreo: masa je ujednačena i crne boje.
  4. Pregoreo: po izgledu i sastavu najviše liči na samu zemlju.

Zgoreo stajnjak sadrži više hraniva koja biljka može odmah da koristi nego svež. Svež, nezgoreo stajnjak nastavlja da „sazreva“ u zemlji i pri tome troši kiseonik iz nje. To može da pokvari strukturu i pH zemlje i da poremeti ishranu biljaka dok traje. Ako se svež stajnjak unese u proleće, pred setvu, može izazvati i takozvanu azotnu depresiju, kada mikroorganizmi koji ga razlažu troše azot koji bi inače pripao biljkama.

Kako stajnjak zgoreva na gomili

Da bi svež stajnjak sazreo, potrebno mu je oko tri do pet meseci. Postoje tri načina:

  • Toplo zgorevanje. Stajnjak se slaže u manje, rastresite gomile, gde ima vazduha. Mikroorganizmi ga brzo zagreju na 40 do 50 °C, a zatim i do oko 70 °C. Posle nekoliko meseci temperatura opada i razlaganje se završava. Ovaj način traži više rada i nosi veće gubitke hraniva.
  • Hladno zgorevanje. Stajnjak se slaže u veće gomile i sabija, da se istisne vazduh. Temperatura ostaje niža, ne prelazi oko 35 °C, i za tri do četiri meseca nastaje poluzgoreo stajnjak. Gomila se na kraju pokrije slojem zemlje ili slame od oko 10 cm, da se smanje gubici. Ovaj način se smatra najkvalitetnijim.
  • Kombinovano. Gomila je prvo rastresita, a kada se zagreje na 40 do 50 °C, sabije se i dalje zreje bez vazduha. Tako se dobija stajnjak dobrog kvaliteta.

Najlošiji je stajnjak koji se samo baca na gomilu bez reda i ostavi da se suši: tada se gubi najviše hraniva, naročito azota. Pravilno složena gomila ima još jednu korist: toplota koja se stvara u njoj uništava većinu mikroorganizama koji izazivaju bolesti kod životinja.

Kada uneti stajnjak u baštu

Najpovoljnije vreme je jesen, neposredno pred osnovnu obradu. Gubici hraniva su tada najmanji, a stajnjak se dobro izmeša sa zemljom. Za povrće važi jednostavno pravilo: svež i poluzgoreo stajnjak unosi se u jesen, pre prekopavanja, a zgoreo u proleće, pred sadnju. Tako svež stajnjak ima celu zimu da se razloži, a zgoreo je spreman da odmah hrani biljke. Više o samom prekopavanju ima u tekstu Jesenja obrada zemlje u bašti.

Ostala godišnja doba imaju svoje mane:

  • Leto: zbog vrućine se gubi mnogo vode i amonijaka, a deo azota može da se izgubi kasnije, preko jeseni i zime.
  • Zima: stajnjak može da se rasturi po snegu ili smrznutoj zemlji i gubici su mali, ali ga je tada teško zakopati.
  • Proleće: gubici hraniva su mali i biljke tokom sezone koriste ono što se oslobađa, ali svež stajnjak može izazvati azotnu depresiju, a kopanje u proleće isušuje zemlju.

Kada ga uneti zavisi i od zemlje. Na teškoj zemlji stajnjak se daje u jesen. Na lakoj, peskovitoj zemlji razlaganje je brže i hraniva se lakše ispiraju, pa ga tu treba dati što bliže setvi, u proleće. I u jesen postoji rizik: ako je zima topla i vlažna, deo azota može da se ispere u dublje slojeve.

Ako stajnjak nije unet u jesen, kraj zime i početak proleća je poslednji trenutak da se to uradi pred novu sezonu.

Zakopaj ga istog dana

Najčešća greška je da stajnjak ostane danima rasturen po leji. Iz njega tada isparava amonijak i on brzo gubi vrednost. Otprilike, stajnjak zakopan šest sati posle rasturanja vredi oko 80% punog, posle jednog dana oko 70%, a posle četiri dana samo polovinu. Na suncu se za nekoliko dana isuši i praktično više ne vredi.

Zato rasturaj onoliko koliko možeš da zakopaš istog dana, ravnomerno po celoj leji. Na lakoj zemlji dovoljno je da ga zakopaš do oko 15 cm dubine, a na težoj zemlji ide dublje od 15 cm.

Koliko i koliko dugo deluje

Stajnjak deluje više godina, jer se hraniva iz njega oslobađaju postepeno. Na teškoj zemlji dejstvo traje u proseku četiri do pet godina, na ilovači tri do četiri, a na lakoj zemlji dve do tri godine. Razlaganje je brže na lakoj zemlji neutralne ili blago alkalne reakcije, a sporije na glinovitoj i kiseloj.

Koliko stajnjaka tvojoj bašti zaista treba, ne može se pogoditi napamet. Najpouzdaniji odgovor daje hemijska analiza zemlje, pa se količina određuje prema njenim rezultatima. Previše azota daje bujne biljke sa mnogo lišća i manje plodova, koji kasnije sazrevaju, lošijeg su ukusa i slabije se čuvaju. Dugogodišnje obilno đubrenje može i da zakiseli ili zaslani zemlju.

Kratak podsetnik

  • Svež i poluzgoreo stajnjak: u jesen, pred prekopavanje.
  • Zgoreo stajnjak: u proleće, pred sadnju.
  • Na lakoj, peskovitoj zemlji: što bliže setvi.
  • Rasturen stajnjak zakopaj istog dana.
  • Gomilu za zgorevanje slaži uredno, sabij je i pokrij.
  • Za količinu se osloni na analizu zemlje.

Izvori